Toplo je. Osjećam se ušuškano i nekako spokojno, uprkos sjutrašnjem ispitu. Svi smo na okupu, svako u svom „filmu“, ali smo tu zajedno. A napolju je nestabilno vrijeme, smjenjuju se hladne i tople struje.
Ležim u krevetu, u omiljenoj posteljini, pokrivena toplim ćebetom koji ima sliku tigra, sa jedne strane u braon, a sa druge u bijeloj verziji, raširenih šapa kao da me grli. Osjećam se tako sigurnom i zaštićenom ispod tog pokrivača. Pogotovo uveče, kada vladaju aveti, zli duhovi koji prolaze kroz zidove i zatvorene prozore. Ali ja imam njega da me čuva dok bezbrižno spavam.
Tu je i svaki put kada mi treba zagrljaj. To nije obično ćebe, to nije stvar. Živo je iako izgleda da nije. Samo ja to osjećam. A slični smo dosta, ne voli iste stvari kao i ja. Dok učimo tačno znamo kada da zaspemo, dok sanjamo tačno znamo kada da se probudimo. Kada da milujemo, a kada da ogrebemo, kada da ćutimo, a kada da progovorimo. Čuvari smo naše duše i ne puštamo svakoga blizu.
I jedno je sigurno, koliko god pokušavali da se zakamufliramo, nikada to nećemo moći, jer naše šare su jedinstvene. Svom snagom idemo naprijed i osvajamo našu teritoriju i zato „nemoj da ideš mojom ulicom...“.
Sanjam. Bila je to džungla sa prostorijama kao sobe i hodnici. Mahovina je dominirala, zelena boja je bila naš dom. Ti si bila kobra, zaštitnica svojih mladunaca, koji su bili u ljudskom obliku. Dok smo ležali u našem gnijezdu, došla je avet u obliku divlje mačke, ustvari zakamuflirana žuta zmija. Napala nas je, baš u onom trenutku kada smo bili opušteni.
Gađala je pravo u tebe, jer znala je da si naša glavna i jedina zaštita. Govorila si mi da trčim i da sklonim ovo dijete. I uspjela sam... Zagrlile smo se. Njene ručice su me stiskale oko vrata, plašeći se da je ne ostavim. Ali ja to nisam ni pomišljala. Uspjela sam da je utješim i onda smo tako zagrljene čekale...
Nakon nekog vremena uljetjela ona! Teatralnim i zlobnim nastupom pokazivala je svoju ushićenost! Našla nas je kada smo bile krhke, same, nezaštićene. Bila je ubijeđena da će tu biti naš kraj, međutim... Nisam se predala, znala sam da je jaka i opasna, ali upotrijebila sam tu grančicu i štitila sam to malo stvorenje svim svojim tijelom. Gadjala sam avet u glavu, jer sam jedino tako mogla da stvorim neku prednost i da dotrčim do tebe. I uspjela sam.
U momentu kada je cvilila od bola, uzela sam djevojčicu i trčala sam koliko su me noge nosile. Našle smo te odmah. Istupila si jača nego ikada i veća od najveće planine. Ali ta avet se zaletjela, znajući da ne može pobijediti, kao glavom u zid. I nakon toga otrčala je u beskraj, prihvativši poraz.
Stajale smo tako dugo. Posmatrale smo maglu kako nestaje i kako sivilo poprima zelene tonove vraćajući se baš u onom početnom obliku, kao kada smo ležale spokojno u našem gnijezdu.
Kažem vam, kroz svaku avanturu prolazimo zajedno i zato me nije strah. Zajedno smo jači!
