MIŠEĆA ŽALOPOJKA
Pa zar na me i ognjem i mačem?
Zašto veći sili se nad malim?
Sad ispada da tu nešto plačem.
Da se žalim.
Mišolovke, otrovi, mačori,
cio život podmeću mi nogu.
Lav bi sa tim mog’o da se bori.
Ja ne mogu.
Eskivirat’ tuču mi je draže,
prosto nisam rođen da se bijem.
Em sam mali, ko miš, što se kaže.
Em ne smijem.
Šta tu ima da kog iritira?
Nisam zvijer vučjeg apetita.
Ja pokupim samo mrvu sira.
Zrno žita.
K’o Jug-Bogdan, dijete do djeteta,
puna mi ih mišeća je rupa.
Ne pita da l’ ima gladna četa.
Hrana skupa.
U naučne svrhe da se predam?
Da bauljam posred lavirinta?
Ne! Slobodu za par groša ne dam!
Sitna kinta.
Rođaku ću slijepom da drpim
oštre zube, krila da mu skinem.
Zbog djece ću i boj da istrpim.
I da ginem.
