"Mogao si biti pesnik"
Mogao si biti pesnik
Danima mi pričati o tome
Kako su mi oči nepregledne šume Kanade,
Boje zemlje sa nijansama usamljenog lista
Što se klati na povetarcu i kao da sluti
Dolazak hladnoće i neizbežno propadanje.
Mogao si biti pesnik
Govoriti kako su mi snovi peščana zrna Sahare
Nepregledna, nemerljiva, nestalna, a večna…
Čak i kad su izgubljeni u uspomenama sa letovanja
Ta zrna mojih nadanja vraćaju te u talase peščanih dina
Koje nošene vetrom stvaraju svoje oblike rugajući se prolaznosti života.
Mogao si biti pesnik
Opisati mi svu hladnoću Sibira
Kad uvredjena tvojim postupcima ledim i lomim sve krhko,
Da se i sama smrznem od svoje hladnoće
Dok srce čuvam u dubinama Bajkalskim
Previše puta povredjena da bih prepustila nešto slučaju
Čuvam svoju samoću revnošću kojom u Sibiru čekaju leto.
Mogao si biti pesnik
Pa se pohvaliti kako sam našu ljubav pretvorila u retku crnu orhideju
I oko nje zasadila prašume Amazonije,
Razbacala anakonde i pirane kopnom i vodom
Da svako ko se usudi prići ti, nestane bez traga.
Neistražena, nedovoljno naviknuta na promene
Crna orhideja postala je samo fleka na listu papira nekog botaničara.
Mogao si biti pesnik
Ovekovečiti zauvek rečima i mene i tebe i nas,
Suze naše vodopade Nijagare, ili osmehe letnje dane na Severnom polu,
Dodire Gibraltarske, zagrljaje Bosforske
Duše kao sva svetilišta Istoka i Zapada, Severa i Juga,
Srca naša kao božanske vrhove Olimpa
Ili piramide u kojima balsamovane čuvamo jedno drugo.
Mogao si biti pesnik
Ali nisi...šteta.
Sanja Vilus
