To je bio osećaj ispod kože. Grebe, dere, zariva nokat senke normalne osobe u njenu srž pokušavajući da probuši rupe kroz koje bi osetila trag svetlosti. Ali ne. Telo nije pokriveno suncem. Ono je prostrto po hladnim pločicama stana, lokva suza izazvana stidom još se suši dok slabašno disanje pluća rastrzanih nikotinom ispunjava zidove sobe. Oči su mu otvorene, u lokvi vidi odraz malog princa koji mu šapuće nešto. Ali on je gluv. Osakaćen , nepomičan, izjeden, u mikrokosmosu zadovoljstava koja ga trzaju bičevima kratkotrajne slasti. To je valjda taj svet odraslih. Pobegao bi nazad. Tamo. Gde sve je tako nevino, pod svoje stakleno zvono koje je napuklo godinama. Ali kasno je. Njegovi pokušaji da se promeni su uvek završavali u slepoj ulici jer razlozi da zaluta su bili besmisleni isto koliko i njegov svaki korak. Toliko silueta je davalo svoju snagu da ga podigne iz uzaludnih pokušaja života ali on ih je izdavao. Iznova i iznova. Poroci su bili njegov greh a sad samoća će mu biti dželat. Ali imao je to nešto, to što je davalo zadnji impuls nade da će ovog puta biti drugačije. Dušu. Rasparčao je, ali ona se i dalje sjedinjavala puneći mu srce snagom da se bori, sklanjajući kovitlac demonskih misli koje su mu bile okov. Okov titana. Zlo koje sami sebi učinimo je veće od bilo kojeg koje nanesemo drugima, destrukcija nas samih. Veze između ljudi su nadasve opširnije od onoga što nam se u stvari na prvi pogled daje, nešto više od reči , dodira, osmeha. Kada nekoga pustimo u naš život, pa bar na tren mi mu dajemo deo sebe. Jednu tanku istkanu nit duše ulivamo u nekoga. I kad uništavamo sebe izgaramo te niti poput žara od cigare, do zadnjeg dima. Spaljujemo deo nekog drugog nanoseći mu bol, deleći destrukciju, dok vreteno ne ostane samo šuplje trulo parče drveta. Truo.
Tako se osećao sada, takav je i bio. Oči nepomično bulje u malog princa, pokušavajući da nadje jedan jedini najobičniji razlog da se trgne iz ambisa, slamku za koju bi se uhvatio. Kako mu sada fali razloga, a asortiman stoji u izlogu povratka u propast. Jedan. Jedan mu treba. Možda još jedna nit da da malo boje trulom parčetu drveta. I onda čuje otkucaj, čuje ga, ubrzan je. Čini da njegovo telo pulsira u ubrzavajućem ritmu. To je jedini pokret pored suza koji je davao znake života. Onoga što je ostalo od njega.
– A zašto ti pričaš o sebi u trećem licu?
