U sobi jedva da ima svjetla,oskudno opremljena, zagušljiva. U lijevom uglu štrči veliki ormar masivnih dvokrilnih vrata. Na podu izlizana prostirka, na čijoj sredini već petnaest godina stoji poderotina. Na desnoj strani sobe je pisaći sto na kome je mali radio i kutija sa ljekovima. Na noćnom stočiću je čaša sa vodom i naočare
Na krevetu sam ja, a oko mene hrpa zgužvanih papira.
Mučim se danima, ma kakvi dani, godinama pišem pismo. I nikada ne mogu da sastavim niti jednu rečenicu koja će sve reći. Ja sam čitaoče, jednostavan čovjek, škrt na riječima, težak. Ja da sam voće bio bih kivi ili neki grejfrut, uglavnom, nešto oporo što nagriza jezik i dugo ga ostavlja nesposobnim da osjeti bilo kakav drugi ukus.
Vidiš, pišem pismo, ali, muči me nemoć da izrazim ono što osjećam.
Mada nikad ne tražim pomoć, sada ću napraviti izuzetak. Hoćeš li mi pomoći da ga sastavim?
Znao sam da hoćeš!
Reci ću ti kome pišem pismo. Pišem njoj. Onoj zbog koje moje vrijeme ne teče, zbog koje sam ostao vječno mlad u duši ali spolja star od čekanja; nagriza me vrijeme kao ovaj stari nameštaj. Trulim spolja, zar ne osećaš moj vonj. Vonj starosti i smrti?
Ja sam kukavica, ne, ne, ja sam budala, olinjala matora budala, eto to sam. Pogledaj, vidi, sam sam kao pas. Mene je nekada čekala neponovljiva žena. Takve se rađaju samo jednom. Budale kao ja ih propuste, jer su budale, a pametni je ugrabe i trude se da ostane tu kraj njih.
Jadan sam, tako sam bijedan. Sramotim se u ovim godinama pred tobom. Koji je tvoj savjet za mene, šta da joj kažem?
Čekaj, kako to misliš da pustim dušu da piše?
....
Moja,
Da sam hrabar poput Jesenjina, pa da ti krvlju pisma pišem, opet ne bih izrazio ono što u meni odiše.
Ali, da sam hrabar, moja, rekao bih da si dašak daha mog, moje vrijeme, moja kost, moj bezvremeni smislu, skriveni raju moj.
O, niko na svijetu ovom ne voli više od mene tamničara svog.
