Kiša je pala
i brzo sprala
tragove ljeta
po koži vreloj.
Kapljice kvase
beton terase,
otiske zuba
u voćki zreloj.
U trošnom stanu
i porculanu
po crnom tozu
sudbina piše,
lanac od stida
na dvoje kida,
ime kraj drugog
imena briše.
Nebo oblačno
želi konačno
presjeći konce
i niti tanke
da jesen nema
ulogu drugu,
osim za tugu
i rastanke.
