Naiđu tako noći
kad biraš korak
prema samoći
dok se nad gradom
sjeverac šunja
ko lopov kradom,
u obraz puše
i skroz te zezne
da se za nečim
ponovo čezne
što zakopano
na dnu je duše.
Iznutra čuješ
dolazak plime
i pljusne talas
obalu grudi,
na površinu
izbaci ime
i toneš slab
u masu ljudi.
Dok šake hladne
stišćeš u džepu
pod usne gladne
zaškripe zubi
i fali sve što
odavno nije,
što se već dugo
okom ne dira,
a srcem ljubi.
