-Vidimo se noćas?
-Kod vozova?
-Poslije vozova.
-To je opasno.
-Zbog mraka ili vozova?
-Zbog čekanja.
Zapitaću se kuda vodi
koji dah.
Zalutaću.
-Znam. Lutaj.
Samo se vrati.
-Može se desiti da me čekaš.
-Uvijek te čekam.
-Pa kad nećeš da me naučiš
da gledam na sat.
-Kada bih te naučio
prestala bi da lutaš,
izgubila bi se,
i svi časovnici
svih željezničkih stanica
ne bi te vratili.
-A ti ćeš se jednom umoriti
od čekanja.
-Neću od zagrljaja.
-Onda… U onom našem kafiću?
-U centru?
-U haosu.
-Kada?
-Slučajno.
-Razminućemo se za korak…
-U redu…
Ostaje nam još
cijela svjetlosna godina
koraka…
Da se sretnemo.
