Smrti nema, moja draga Đulbehar
ni skrivenih pogleda
ni iskopanih jama
ni sahranjenih osjećanja
ni praznina
ni šupljina
sve je još tu
živo i
opipljivo.
Ja sam tu
a ti tamo
i nije smrt naš poraz
fali nam hrabrosti
tvoja taština je i suviše velika
za moja mala leđa
za mapu ljubavi prošaranu
rupama od tvojih metaka.
Krvare rane,
ali ne bole,
zjape otvorene
kao posljednji vapaj,
poziv u pomoć..
Hvatam se za njih kao za slamku spasa
ali me ne čuješ
gušiš moj vrisak
stavljajući mi jastuk preko usta
gubim vazduh
ali dišem
okrećeš glavu
puštaš mi ruku
Kažeš možeš sama
Kažeš shvatićeš vremenom
A kad ćeš ti, i hoćeš li ikada razumjeti?
Trube su sve glasnije
kreće posmrtni marš
kreće balkanski tango
lomi se snaga, lomi se hrabrost
padaju maske
zapanjuje me vitraž tvojih ožiljaka
koje primjećujem
kad te kao slučajno sretnem.
Keziš se,
odvratno,
nije to kez, to je grč
zubi ti se zarivaju u moje meso,
kidaš ga bez milosti.
Posmrtna povorka ide putanjom bez pravca
bez kraja,
luta i zvoni,
kuka i plače,
miluje i grli,
i na kraju
plesa
pod ukrštenim mačevima patnje
vjenča te sa Smrću,
No ne zaboravi
Smrti nema, moja draga Đulbehar.
