Ne idem više u Novi Sad,
mada i sad
zadrhtim kada ime mu kažu;
neka se slutnja tiho uvuče
ko malo kuče
kad napuštenu nađe garažu;
sklupčaju se pokisli dani
i razbacani
po ladicama memoari,
košave zvuk, rumeno lice,
mračne ulice
i obasjani bulevari.
Kao vrteška prolaze slike,
svezane kike
i saten mašna u boji lila,
smrznute ruke, mučna tišina
i bolna istina:
ne idu skupa somot i svila.
O tome nikom ne pričam mnogo
i od tad strogo
ne idem putem za Novi Sad;
podvalio bi jeftin mi trik
da pustim krik
kad najzad shvatim da nisam mlad
i da sam tada ponosan, ljut
negdje usput
dragocjen biser blesav mašio
i nikad više rupu u vreći,
ni svojoj sreći,
nijednim koncem nisam zašio,
a biser mali od želje vreo
koji nezreo
ja nisam htio
na nekom drugom snažnijem vratu
kao u zlatu
se zakitio.
